Острва

КУБА, НА ПУТУ КА ВРХУ ЛИСТЕ НАЈАТРАКТИВНИЈИХ ДЕСТИНАЦИЈА (1)
Свет прекривен осмехом
Време овде као да је заустављено у раним шездесетим, стварајући, и тако замрзнуто, готово нестварно јединство супротности. Све предрасуде и сујеверја савременог човека, утемељеног на западним вредностима, овде падају као куле од карата. Након неповерљивог полицијског дочека на аеродрому „Хосе Марти”, чим се уроните у стварни живот Хаване, чекају вас лежерно једноставни и насмејани људи, гипког корака, у ритму салсе, чека вас Куба Хемингвеја и Маркеса, „Буена Висте” и пламене осећајности, „кохибе” и „мохита”

Пише: Мишо Вујовић

Док смо се, после деветочасовног лета од Амстердама, спуштали према Хавани, надлећући четвртаста насеља, засаде шећерне трске, зелена поља дувана, села повезана путевима ишпартаним у црвеној земљи и неасфалтираним, неко је приметио да је Куба једина земља у којој се срећа не купује новцем, али многи из целог света доносе новац да купе тренутак среће у једној од последњих незагађених оаза.
„Овде долазиш са стрепњом, неизвесношћу, с мало повећаним адреналином, а враћаш се са сетом и спознајом да још постоји понеки зачарани кутак неспутане слободе. Иако идеолошки униформисана, Куба одолева неким другим оковима, оним либералне демократије, глобалног псеудохуманизма и благостања”, рећи ће, док додирујемо писту, мој сапутник, експерт за финансијско-правне марифетлуке, заљубљеник у кубанске чари живота.
Силазак у аеродромске одаје, кроз ходнике полуосветљене чкиљавим светиљкама, подсећао је на неки преторијански аеродром из авантуристичких и шпијунских филмова давних шездесетих. Овде су, како се већ у први мах може приметити, шездесете одавно пустиле корење. Ипак, ледену полицијско-царинску процедуру раскрављује непосредност и љубазност лежерно одевених службеница аеродрома „Хозе Марти”, које ће се у сваком тренутку путнику наћи на услузи.
Након неповерљивог и хладног полицијског дочека на аеродрому, с мирисом устајалог бољшевизма, са друге стране „границе” дочекују нас весела лица. Њихов жагор, прожет позитивним вибрацијама, лепрша на тропском ветру и меша се са раним мелодијама које допиру одасвуд. Све то инспирисано је и покретано еруптивном енергијом живота, какву тешко да ћете срести било где другде на свету.

УПУТСТВА И ВРЕМЕПЛОВ

Захваљујући Стевици, менаџеру за противпожарну заштиту, пасионираном обожаваоцу „кохибе”, наш први сусрет са Кубом био је зачињени шармантном добродошлицом, на чистом српском језику, Марије Санчез, кћерке бившег амбасадора Кубе у Београду. Осмех ове средовечне жене, кратке, скоро мушке фризуре, открива ред као снег белих зуба, у јаком контрасту с њеним тамнопутим лицем.
Марија говори српски скоро без акцента, иако никада није боравила у земљи у којој је службовао њен отац. Ведра је и насмејана, с опуштеном предусретљивошћу, као и већина становника Кубе. Лаганим и гипким корацима, у ритму салсе, води нас према минибусу, удобном и климатизованом, који помало одудара од паркираних старих „фордова”, „бјуика”, „шевролета”, „доџева”, „лада” и једне тамнозелене „волге”.
На великим теретним камионима група ратара крај још једног радног дана завршава песмом. Филмском брзином мењају се сцене, буде се сећања, а времеплов оне старије међу нама води у епоху нашег социјалистичког препорода, обнове, радних акција, када се живело од ентузијазма, с револуционарним песмама, паролама револуцији и вољеном команданту.
На огромном билборду поред пута Че Геварин портрет и порука: „Твоје идеје живе, настављамо твојим путем”.
Главне саобраћајнице на Куби су у веома солидном стању, и поред дугог ембарга (на шта се и дан данас, десет година касније, ваде наши путари). „Штипање” на дебљини асфалта овде се кажњава дуготрајним принудним радом на зеленим пољима.
Успут, док се возимо према Санта Марији, месту удаљеном двадесетак километара од Хаване, добијамо најважније информације о курсу, о легалној и сивој понуди најбољих томпуса на свету. Као што неки код нас не праве увек вино од грожђа, ни овде се томпуси не праве увек од дувана. Сушени лист банане, помешан са дуваном, спорије гори и чешће се гаси, а само страствени пушачи и љубитељи кубанских цигара могу приметити разлику.
Кубанци као народ нису склони преварама, али немаштина, ембарго и чињеница да Кубу не посећује сиромаси подстичу их да своју робу понуде по вишеструко већим ценама од реалних. Ако упали, добро је, ако не, ценкање је ионако ритуал који зближава људе. Неретко, и једна и друга страна се растају с осећајем обостраног добитка.
И поред чињенице да је Куба једна од најбезбеднијих земаља, Марија нам саветује, да новац, пасош и вредности остављамо у хотелском сефу, као и да обратимо пажњу на широку и шаролику, лепезу услуга које се могу добити на острву среће, страсти, рума, „даикирија”, „мохита”, томпуса...

ИМУНИ НА ДЕПРЕСИЈУ

Осим лепоте којом је творитељ даровао, највећа драж ове по много чему чудесне земље је време као заустављено негде у раним шездесетим годинама прошлог века. Тако замрзнуто створило је нестварни склад разних супротности, пред којима падају многе предрасуде савременог човека, утемељеног на западним вредностима. Успорениритам, с нагласком на непоновљивости овоземног живота, лежерна једноставност, музика у бојама страсти, море окупано сунцем, овим људима подарило је срећу видљиву на њиховим опуштеним и насмејаним лицима. А можда они, рећи ће скептици, своје тужне дане попуњавају осмехом. Међутим, док посматрам веселе Кубанце, ближа ми је дефиниција једног од последњих песника-боема, покојног Амброзија Марошевића, београдског Хрбина: „Песници су као деца: мало нам дају, а и са том сиротињом ми смо срећни.”
Контраст запуштене спољашности и унутрашњег склада, битисање старог и новог, младог и оронулог, сређеног и запуштеног, лепог и пропалог, најсликовитије се оцртава у старом делу Хаване. Једна поред других стоје оронула здања и обновљене зграде офарбане јарким бојама. У споља запуштеној кући, пропалим степеништем стижете у луксузни амбијент једног од престижнијих ресторана. На улицама, уз америчке олдтајмере изпедесетих година прошлог века, набуџене и лакиране јарким бојама, фијакере са расним и до перфекције издресираним коњима, популарне скутере обложене жутом сфером, познатије као коко такси, бицикле са приколицом за две особе, можете срести најновије моделе западне ауто индустрије. Поред старијих продавачица сувенира, новина и револуционарне литературе, одевених у архаичне широке хаљине папагајских боја, срешћете и младе тамнопуте лепотице одевене у најсавременије маркиране крпице.
Осим ових старих, музејских примерака, у којима су напаковани мотори и делови руских аутомобила, америчких четвороточкаша готово и нема. „Марлборо”, „кока-кола” и још неколико малобројних артикала из Америке на Кубу стижу из Мексика. Иако у продавницама нема великих светских робних марки, добар део грађана је складно и квалитетно одевен.
Стога помало нестварно делује званичан податак да просечна плата износи око тридесетак конвертибилних цуца (1 евро је 1,30 цуца).
Приче о великом сиромаштву демантоване су улицама препуним живота, препуним људи из којих букти енергија и који су, у духу античке мудрости хлеба и игара, лишени великих материјалистичких стремљења, с крајњом ноншаланцијом прихватили све благодати које им ова рајска земља дарује. Чини се да су Кубанци стекли имунитет на епидемију фрустративно-депресивене и песимистично-суицидне болести глобалног материјалистичког „благостања”.

ЧЕ, ИКОНА РЕВОЛУЦИЈЕ

Међународни празник рада на Куби је најзначајнији празник. У Хавани парада радних људи и грађана из свих делова земље. Преко милион људи беспрекорно организованих, без иједног инцидента, уз игру и песму обележавало је дан народне радости. Доминирале су пароле: „Вива револуциа!” „Вива пресиденто!” „Вива ел команданте Че Гевара!” Проламало се, као некада од Владивостока до Хаване, из милион грла. Млади Кубанци костимирани одећом својих институција, школа, факултета, академија, марширали су са радницима, војском полицијом. Готово да није било установе чији се представници нису појавили на великом Првомајском дефилеу.
Усталасала колона дуга неколико километара сливала се према једном од централних тргова, на коме је својевремено Фидел Кастро држао своје маратонске говоре. Уместо њега грмео је Раул Кастро, брат и саборац великог команданта Фидела. Плакати, транспаренти, постери са његовим ликом, зачуђујуће, били су малобројни. Икона револуције и даље је легендарни Че Гевара. Његов лик, са беретком и црвеном жабом, незаобилазан је детаљ већине сувенира на Куби, а песмом „Команданте Че Гевара” почињу и завршавају се скоро сви музички програми по баровима и ресторанима. Отац нације Фидел Кастро помиње се са великим поштовањем, код старијих житеља који памте Батистину диктатуру он је херој, Дон Кихот, глобални симбол отпора америчком империјализму.
(У следећем броју: Магија живота је у срцу)

***

Бројке и градови
Република Куба се простире на 111.000 км2 и највеће је острво Кариба. Има 12 милиона становника. Након изведене револуције и збацивања диктаторског режима генерала Батисте, подељена је на 14 провинција. Од већих и значајних градова ваља издвојити Варадеро, Пнар дел Рио, Санта Клару, Вињалес, Гвантанамо...

***

Пољопривреда и туризам
Основне привредне гране су пољопривреда и туризам. Куба је лидер је у производњи шећера и дувана. Национално пиће је рум, који се производи од шећерне трске и то у три варијанте: стари златни, екстра стар и светли суви.
Рум је главни састојак најпознатијих кубанских коктела: „даикири”, „куба либре”, „мохито”, „ернест хемингвеј специјал”. До 1960. на Куби се налазила и чувена дестилерија Бакардија, касније премештена у Доминиканску Републику.
Осим Хаване, најпознатије туристичко место је Варадеро, са белим песком и предивним плажама дугим скоро 30 километара.

***

Откривање
Бујна вегетација, беличасте и простране песковите плаже, бистро и увек топло море, весели људи, разни архитектонски стилови XVII, XVIII и XIX века, здања обојена јаком бојама живота, сврстали су Кубу у један од ретких масовношћу још незагађених рајских вртова. Последњих година он све више одшкрињује своја благодатна врата, пењући се лагано ка самом врху листе најатрактивнијих туристичких дестинација на свету. Стари део Хаване, градић Тринидад, као и парк природе Пинар дел Рио, под двоструком су заштитом UNESCO-а.
И није ни чудо што је 1492, када је открио Кубу, велики пустолов Кристифор Колумбо узвикнуо: „Ово је нешто најлепше што су моје очи икада угледале!”